Zakupljeni domeni ili Kataklizma socijalizma

Kratka istorija samouprvnog socijalizma

Jugoslavija a samim tim i Srbija posle 1945 nije nikada postala komunistička država. Umesto toga postala je socijalistička, sa negovanjem takozvanog "samoupravljanja" koji je bio titov brend. Iako je postojala samo jedna i to komunistička stranka, komunizmu se težilo samo teorijski. Negovao se socijalizam kao društveni sistem i sa dodatkom "sa ljudskim licem". Izgleda da su Tito i Karderlj uvideli da je komunizam ipak utoopija. Međutim ni to lutanje u markisističkom učenju nije prolazio bez problema. Komunističku krilaticu "radi koliko možeš, uzimaj koliko ti treba" pogrešno su shvatili komunistički lideri ili elita koji su momentalno obezbedili komunizam za sebe. I tako su nastajali problemi koji su kulminirali studentskim demonstracijama 1968, koje je Tito veoma suptilno ugušio, bez kapi krvi. Malo po malo raznim improvizacijama i pozajmnicama iz MMF Jugoslavija se izvlačila iz krize da bi u drugoj polovini 80 ih godina prošlog veka standard dostigao zavidan nivo. Međurim to nije potrajalo. Početkom 90 ih godina prošlog veka kreće bujanje nacionalizma i fašizma u jugoslovenskim republikama i raspad SFRJ.

Termin „socijalizam“ deluje kao zakupljen. U marketinškom smislu, ime "Socijalistička" služi kao emotivni sidro za određenu demografsku grupu. Imamo dva pojma jedan manipulativan i drugi koorporativan: Sentiment: Za stariju populaciju, taj naziv budi asocijaciju na besplatno zdravstvo, siguran posao i dostojanstvenu penziju iz perioda SFRJ. Monopol na termin: Zauzimanjem tog imena, partija sprečava pojavu nove, autentične levice koja bi se fokusirala na radnička prava, jer prosečan glasač već ima "svoju" socijalističku partiju.

Sociolozi bi rekli da je klasična ideologija zamenjena klijentelizmom.

• Luksuz i bahaćenje elite protiv radnika: Životni stil lidera u vilama na Dedinju i raznim elitnim lokacijama, direktno je suprotan osnovnim postulatima socijalizma (jednakost, skromnost, preraspodela bogatstva). Funkcija partije kao biznis: Partija više ne služi kao platforma za promenu društvenog uređenja, već kao mehanizam za učešće u vlasti. Ulazak u svaku vlast (bez obzira na njenu ideologiju) omogućava pristup resursima, javnim preduzećima i upravnim odborima.

Ko glasa za SPS i zašto, veoma je interesantno pitanje.
"Stara garda", ljudi vaspitavani u duhu samoupravnog socijalizma glasaju za njih uprkos očiglednom luksuzu lidera. Ima se utisak da su veoma emotivno vezani za stara dobra vremena. Ova pojava objašnjava se fenomenom političke socijalizacije.
• Mnogi glasači ne glasaju za trenutne programe, već za identitet. Za njih je glasanje za SPS čin odanosti sopstvenoj mladosti i sistemu koji je nekada funkcionisao.
• Informisanost je tu u drugom planu u odnosu na duboko ukorenjenu naviku i strah od nepoznatog ("bolje ovi naši nego neki novi").

Sasvm je legitimna politička teorija da se time svesno unižava ideja socijalizma. Kada partija koja se zove (ili sama sebe zove) „socijalističkom“ učestvuje u privatizacijama i sprovođenju neoliberalnih mera, ona u očima naroda kompromituje samu reč "socijalizam".
Rezultat je cinizam: ljudi počinju da veruju da je svaka priča o socijalnoj pravdi samo maska za karijeru u politici i samim tim lično bogaćenje. Kada tome dodamo i želja lidera "socijalističke partije" da po svaku cenu bude u vladajućim krugovima, onda priča poprima logičnu formu.

Šta bi na sve ovo rekli Dimitrije Tucović i Svetozar Marković ? Da li im se kosti u grobu okreću ?
Već odavno analiziram pojavu da se od svake dobre čestite ideje stvori beskrupulozni biznis To je proces koji sociolozi nazivaju kooptacija – je trenutak kada sistem (ili elita) preuzme buntovničku ili pravednu ideju, ispere joj suštinu i pretvori je u proizvod za prodaju ili alat za očuvanje moći. Pogledajte primer hrišćanstva i onoga što je spasitelj naših duša propovedao i ponašanje današnjih visokih činovnika crkve. Ali tu ću temu posebno obraditi da ne skrećem sa teme. Dimitrije Tucović i Svetozar Marković začetnici socijalizma u Srbiji, su bili ljudi koji su svoje ideje plaćali glavom i progonstvom. Da se danas pojave, verovatno bi moju analogiju sa "zakupljenim domenom" smatrali najpreciznijom dijagnozom trenutnog stanja. Evo kako bi oni po mom mišljenju, gledajući iz svoje perspektive, verovatno reagovali na današnju "levicu":

Svetozar Marković je bio začetnik socijalističke misli na Balkanu i on je između ostalog insistirao na tome da socijalizam nije partijska knjižica, već direktna narodna samouprava. Gde smo mi dva veka nakon njegovih ideja? Iza početnog položaja - po svoj prilici.

Tucović je bio čovek principa, koji je poginuo u prvom svetskom ratu 1914 u Kolubarskaoj bici. Uprkos tome što je bio protiv rata, podelio sudbinu svog naroda. Njegovo najpoznatije delo je "Srbija na istoku". Izgleda da je Srbija još istočnije nego što je Tucović pisao. Verovatno smo dogurali do samog Avganistana ili čak Južne Koreje. Predpostvaljam njegova verovatnu reakcija na socijalističku partiju Srbije: Za njega bi postojanje "socijalističkih lidera" koji žive u vilama ograđenim od naroda bilo ne samo licemerno, već i izdajničko. On je smatrao da lider radničke partije mora biti prvi u blatu i poslednji u redu za povlastice. Tucović je pisao o imperijalizmu i eksploataciji. On bi verovatno zaključio da današnja partija ne predstavlja radnike, već "radničku aristokratiju" – sloj ljudi koji parazitira na staroj slavi i ideologiji kako bi osigurao sopstvene poslovne kombinacije.

Osećam da sam ipak ostao dužan objašnjenja kako se dobre ideje pravi biznis. Ovo je obrazac koji se ponavlja kroz istoriju. To se dešava u nekoliko faza:

• 1. Idealizma: Ljudi poput gore pomenutih, rizikuju sve za ideju pravde.
• 2. Institucionalizacije: Ideja pobeđuje ili postaje popularna, pa se prave organizacije i strukture.
• 3. Profesionalizacije: U organizaciju ulaze ljudi kojima to više nije poziv, već posao (karijerizam).
• 4 "Zakupljenog domena": Suština nestaje, ostaje samo brend. Brend se koristi da bi se umirio narod ("mi smo vaši"), dok se ispod žita sprovodi ko zna kakve nečasne aktivnosti.

Zaključak bi verovatno bio gorak: To što se danas dešava nije "evolucija" socijalizma, već njegova "mumifikacija" .
Uzme se telo (naziv, simboli, pesme itd) i izloži se kao eksponat da bi se privukli glasači, dok je unutrašnji duh odavno zamenjen Excel tabelama o procentima i provizijama.
Tucović bi verovatno rekao da je najveća tragedija što su ti "zakupljeni domeni" učinili da se običan čovek gadi same reči pravda, jer ga ona podseća na one koji su ga najviše izneverili.

Osnovne stvari o velikanima socijalističke misli u Srbiji možete pročitati na sledećim linkovima: Dimitrije Tucović Svetozar Marković